Да се којим случајем прошлог четвртка бирала престоница алпинизма, Крушевац би ту титулу без сумње понео. Најзаслужнији наравно, био би Зоран Богдановић, који је у нешто мање од два сата окупљенима презентовао своју алпинистичку каријеру. Дипломирани професор физичког васпитања , инструктор алпинизма, инструктор алпског и труно скијања од родног Крушевца, преко врхова СФРЈ и региона, респектабилних врхова Алпа, до експедиција у Хималајима и венцима Кордиљера и Анда, оставио је свој траг, као мало као са ових простора. Још је мање оних са простора Србије који данас могу пружити сведочанство учешћа у тимовима југословенских националних експедиција.
Са присутнима су подељена искуства не само једне алпинистичке каријере, већ и она животна. Како сам каже, некада је пењање било лакши део. Да би се до тог „лакшег“ дела дошло понекад је требало предводити цео тим, некада уиграти исти. Савладати све препреке које су носиле санкције једној земљи, изаћи на крај са стопом инфлације и друге препреке које се не помињу ни у једном алпинистичком уџбенику. Тајна његовог успеха била је и јесте непоколебљива упорност и присутност у планинама.
И тог четвртка, у Културном центру Крушевац успешно је реализован задати циљ – у једној презентацији присетити се и поменути све врхове, подухвате, грешке, експедиције… У готово пет деценија дугој ретроспективи.
Како презентација није означила одлазак у пензију једног аса, прича се наставља, у неким новим смеровима, планинама и презентацијама.
